Anoreksija - "Moja sestra je uvek bila gurman"
Priča Teine sestre:
Moja sestra je uvek bila gurman. Sa uživanjem je jela mamine specijalitete – pica joj je bila omiljena. Međutim, sve se izmenilo kada me je jednog jutra upitala naizgled obično pitanje: "Da li sam debela?"
Sećam se da sam bila ljuta na nju. Pa, ona je uvek govorila da izgled nije bitan (?!). Htela sam da je udarim, ali samo sam joj odbrusila: "Ne!". Danas se pitam, da sam drugačije tada reagovala, možda se sve ovo ne bi ni desilo. No, bila sam samo dete. Nakon toga je anoreksija brzo ušla u naše živote. Iskreno, ne sećam se kako je došlo do toga, ali odjednom moje sestre više nije bilo. Nestala je ona vesela, nasmejana devojka. Zamenio ju je "hladan" kostur. Nisam znala kako da joj pomognem.Često je plakala, grebala se po vratu, bila negde daleko... A ja, ja sam samo nemo stajala sa strane... Uplašena. Plašila sam se da je ne izgubim. Trudila sam se da delujem snažno, da je zagrlim kada zatreba, kažem reči utehe (mada nisam znala šta da kažem), ali u sebi sam osećala nemir, strah i krivicu. Sa jedne strane mi je nje bilo žao, ali sa druge sam se ljutila na nju. Zašto ne vidi da nas uništava(?!) ...Htela sam da nastavim sa svojim životom... Htela sam da se vrati, pa ona je starija... Ali, kada bih videla izgubljen pogled u njenim očima sva ljutnja bi nestala. Moja porodica i ja bi provodili dane pričajući sa njom, bili smo uvereni da će snaga naše ljubavi biti dovoljna da joj pomogne. Želeli smo da pobedimo surovu statistiku i izvučemo je iz toga bez pomoći lekara (mada nije ni bilo nekog stručnjaka kome bi se obratili, kao da to i nije bolest), koji su joj samo postavili dijagnozu. No, to nije bilo najpametnije, jer je ubrzo počela da povraća. Dugo nisam znala za to, ali i kada sam saznala ćutala sam. Danas ni sama ne znam zašto. Možda se deo mene predao i rekao da je to to, i da posle ovoga sledi samo smrt. Nisam želela da je povredim, da počne da se gadi sama sebe, pa sam joj postala saučesnik. Danas se kajem zbog toga. Možda da sam rekla svima šta radi, možda bi se ranije oporavila... Opet to možda.
Velika pomoć u tom periodu su mi bili drugovi i pisanje dnevnika. Imala sam negde da ispraznim svoje emocije i da se nekome obratim. Da mi njih nije bilo verovatno bih poludela. Danas, posle pet godina, mojoj sestri je bolje.Upisala je master studije i ja uz nju, pa sada studiramo zajedno. Ne mogu da kažem da je sigurno ozdravila, ali znam da napreduje svakim danom, a i ja sa njom.
Izvor: http://www.anoreksija.rs/
Pregledano: 41 puta.
