Anoreksija - jedna istinita priča
Zove se Tea, a ovo je njena priča:
-"Razbolela sam se tokom srednje škole. Počelo je kao dijeta, a završilo sa ozbiljnim poremećajem u ishrani koji mi već sedam godina ugrožava zdravlje... Ne mogu da verujem da je prošlo toliko vremena...
Sve je počelo kao želja da se uklopim, da budem prihvaćenija od strane drugova iz škole, da izadjem iz mraka i izolacije..."
-" Kao i (skoro) svaki adolescent mislila sam da ću biti prihvaćenija ako odgovaram NJIHOVIM parametrima te sam odlučila da to i ostvarim. Bila sam uverena da nisam dovoljno lepa i mršava za njih i da je na meni da nešto promenim.Idealan način je bio dijeta, mada tek sada shvatam da mi ona uopšte nije trebala, ne samo zato što je to glup način da te prihvate, već i zato što mi objektivno nije trebala. Bila sam sasvim normalne konstitucije.No, tada nisam razmišljala. Bilo je samo bitno da me prihvate i da napokon postanem deo društva.
Tako je krenulo, počela sam da smanjujem obroke, da lažem roditelje da nisam gladna ili da sam već jela... Počela sam puno i da učim, sve sa nadom da ću dobrim rezultatom i dobrim izgledom ostvariti svoje društvene planove.I tako je vreme prolazilo no stvar se pogoršavala. Bilo mi je sve lošije, počela sam da izbegavam obroke i roditelje koji bi me uvek terali da jedem i ispitivali o mojoj promeni kako fizičkoj tako i psihičkoj, postala sam drugačija, zatvorenija... Pomisao na hranu i na jedenje me je činila jako nervoznom i uplašenom. Jednostavno, nisam želela da jedem niti da izgubim rezultate svog truda, a to je gubitak kilograma. Mada prihvaćenost nije baš došla – drugi su počeli da zaziru od mene, mislili su da sam narkoman (izgubila sam jedno 20 kilograma). Hrana je postala moja opsesija, bilo je bitno da JA spremam obroke, da kontrolišem sebe ali i druge... Veoma brzo sam završila na infuziji od premora i neuhranjenosti, srce mi je bilo ozbiljno ugroženo, menstruaciju sam potpuno izgubila. Sada treba da kažem kako je to promenilo sve i kako se moj pogled na život izmenio i kako vlastito zdravlje nije vredno „lepote“, no nije, nastavila sam po starom i dalje sam se užasavala hrane tj. svega što nije bilo prihvatljivo mojim merilima odgovarajućeg... Sećam se da sam gledala neki film o anoreksičnoj devojci koja je jednom izjavila da će je vlastiti mozak ubiti, tako sam se i ja uvek osećala.
Roditelji su odlučili da mi pomognu, iako nisu razumeli šta je to anoreksija (tata i danas ne razume šta je to, ni kako mu je to otelo kćerku), i odlučili su da budu uz mene. Pošto sam odbijala da odem kod psihologa (kardinalna greška), jer nisam smatrala da sa mnom nešto ne valja, oni su odlučili da mi samostalno pomognu, oni i moje sestre. Mama je sve svoje vreme posvetila meni i saradjivala je sa mnom po pitanju spremanja hrane, danas mi kaže da je cilj bio da obezbedi samo da ja nešto pojedem pa makar to bilo sa minimumom kalorija. To me je i spasilo, jer je ova bolest pitanje kontrole nad svojim životom i mama mi je to obezbedila.
No, nije sve bilo u redu. Uskoro sam otkrila nov način kako da zadovoljim svoju potrebu za mršavim izgledom No, a ujedno i da jedem kako bi porodica bila zadovoljnija. To je POVRAĆANJE... .To je tek bio haos... Kada god bih pojela više nego što sam odredila (makar bio to samo kolačić) odmah bih otišla i ispovraćala se i tako, epizodično... Mama i sestre su znale šta činim no nisu mi mogle ništa uraditi jer su bile uplašene za mene. Znam da mi je mama jednom rekla da bar nešto pojedem, i da nikada neću uspeti ispovraćati sve, pa neka i bar nešto hrane ostane u meni, a za tatu ne znam da li je znao, ništa nije govorio... Mislim da mu je to tek bilo teško da prihvati.
Danas sam na fakultetu, uspela sam da steknem diplomu na osnovnim akademskim studijama iz psihologije (ironija?) i sada upisujem master studije. Odlučila sam da hrana više ne upravlja sa mnom,već ja sa njom. I dalje moram da jedem sve po satnici, i dalje važem skoro svaki zalogaj, i dalje razmišljam o povraćanju ali ne dam da me te misli pobede.Verujem da me je bolest promenila i da nikada neću biti opuštena po pitanju hrane, ali bar se osećam jače i zdravije. To prvenstveno dugujem roditeljima koji mi nisu okrenuli ledja i koji su ostali tu i radili sa mnom. No, još uvek to nije to, nisam se značajno ugojila (bar ne dovoljno da bih povratila menstruaciju), ali mi to nije ni bio cilj. Cilj je bio da patnja prestane i da uspostavim kontolu nad svojim životom, tako da idem postepeno... Kilogrami će doći, bitnije mi je da se nervoza smanjila i da danas jedem četiri obroka dnevno (što je za mene ozbiljan uspeh)."
Pitanje koje sebi uporno postavljam jeste da li bi ovo sve prošlo mnogo bezbolnije i brže da sam se nekom stručnijem obratila, da sam prihvatila da odem kod psihologa? Pitam se i šta bi se desilo da mi je porodica okrenula leđa?
Drage naše, ukoliko delite Teino iskustvo, prošle ste (ili prolazite) kroz nešto slično ili pak poznajete nekoga sa problemom anoreksije, sa željom da podelite svoju priču sa nama pozivamo vas da nam pišete - pošaljite svoju ispovest, komentarišite, pitajte... Ovo je jedno od mesta gde možda možete naći odgovore na pitanja koja vas muče.
Pregledano: 108 puta.
