Sex i grad" na muški način: Svi normalni muškarci varaju

"Sex i grad" na muški način: Svi normalni muškarci varaju

Muška prijateljstva mogu se odvijati samo jedan na jedan. Nema varijante u kojoj, kao žene u seriji “Seks i grad”, četiri tipa sede za stolom i bivaju prijatelji. Kad u igru uđe treći tip, formira se ekipa u kojoj vrede sasvim druga pravila. Jako brzo se uspostavi hijerarhija, sam od sebe se ustoliči alfa-mužjak (on je najgrlatiji, najzabavniji i može najviše popiti), a onaj koji se ogreši o koje pravilo ekipe, izvali nešto poput “Nije OK varati devojku”, postaje žrtva nemilosrdnog zadirkivanja. Ovakvu situaciju stručnjaci zovu “jakom porukom o normalnosti njegova stava, koju pojedincu šalje društveni krug kojem pripada”. Ukratko, ekipa definiše šta je normalno.

Kobno taktiziranje

Na to misli svaka baka kada unuku daje ključni životni savet: “Čuvaj se lošega društva”, samo to ne zna tako precizno elaborirati. Kad ti čovek od tridesetak godina ispali rečenicu “Dobro mi je baba govorila”, treba se zabrinuti za njega. To je nedavno izveo jedan momak po imenu Martin. Čovek se zbog “lošeg društva” doveo u bizarnu situaciju.
Problemi su počeli kad se zaposlio. Dok je bio na fakultetu, mogao je lagati društvo kako je hteo - imao je na raspolaganju dve hiljade ljudi, jer je tad stanovao u studentskom domu. Onda se zaposlio i našao u firmi s desetak zaposlenih, mahom tipova, i s njima počeo provoditi desetak sati dnevno. Uskoro se formirala “ekipa s posla”, a u njoj čovek naprosto mora biti.
Tu je naš Martin došao do problema - kako biti deo ekipe koja brije da je varanje OK? Duboko u sebi se ne slagati s tim, a istovremeno izbegavati rafalno zadirkivanje na svoju adresu. Odlučio se za taktiziranje. Kako se to radi? Recimo, pivo nakon posla se odulji do devet i sad bi ekipa negde dalje. Martin kaže: “Ja idem kući.” Onda će neko iz ekipe: “Daaaj, nećeš sad valjda kući ženi.” Onda opet Martin: “Moram onaj projekt dovršiti”, a misli: “Ma ustvari, važnije mi je doći kući ženi, uvaliti se u krevet… Možda bude i seksa.”
Svako taktiziranje u pravilu dovodi do “situacije”. Ona se konačno i dogodila kad je ekipa bila na seminaru. Prvi dan seminara završio je večerom sa domaćim kolegama i koleginicama, gde je Martin briljirao u taktiziranju - celo veče je pričao sa koleginicom tako da ekipa misli da šarmira.
Sat vremena kasnije, on u krevetu, zvoni mu mobilni. Zove dotična i molećivo kaže kako je malo popila, kako do kuće ima sat vožnje i ako bi mogla prespavati kod njega u hotelu. Martin, ne želeći ispasti đubre, prihvati i samo sekundu kasnije se lupi po čelu. “Čekaj, zar ova žena ne može naći mesto za spavanje nigde osim u mojoj sobi?”
I događa se majka svih dilema. “Prevariti ili ne?” A onda i poddilema: “Možda je ekipa u pravu? Svi to rade.” Kad ti ekipa s kojom tri godine provodiš desetak sati dnevno šalje signale da je prevara normalna stvar, počneš svoje stavove o tome dovoditi u pitanje. Martin je svoj stav dovodio u pitanje sve dok se ona skinula u veš i legla pored njega, a onda se okrenuo, ugasio svetlo i rekao “Laku noć”. Sutradan, nema šanse da ekipa proguta njegovu priču. Svi mu namiguju: “Bravo, majstore!” A i ona se samo glupo smeška - nećeš priznati da te tip odbio skoro golu.
I sad Martin ne spava. Cela firma šuška da je prevario ženu i ako to dođe do nje, čeka ga majka svih situacija. Ako joj sam kaže, to neće ublažiti stvar - žena će najpre poluditi, onda će joj morati objasniti kako mu je ova uopšte završila u sobi, onda deo s taktiziranjem na večeri i ako u sve to poveruje, doći će do pitanja: “Ti se mene stidiš pred prijateljima?” koje će potpuno promašiti poentu, ali izazvati tektonske poremećaje. “Matori, kako god završi, je.. si ježa!”, zaključujem temu. :)

Izvor: http://www.on-a.info/