Aristokrate i bogato građanstvo  evropskih država 18. veka pomno su pratili ono što se nosi u Parizu. Devojke su trošile, a često i potrošile svoje miraze na krpice i modne dodatke. Odela siromašnijih bila su od grubih tkanina, jednostavna kroja, čije se linije nisu menjale gotovo od renesanse. U modi se aristokracija i bogati građanski sloj sve više približavao. Uprkos revoluciji, Francuzi su zadržali svoju modnu nadmoć. Posebno u ženskoj modi: haljina-košulja proširila se širom Europe kao pariški modni detalj, a ubrzo je dobila i povišen struk. Revolucionarno raspoloženi Francuzi prihvatili su takve haljine jer su ih povezivali s antikom.

U muškoj modi uspeli su se nametnuti Englezi: dandyji (kicoši) okupljeni naročito oko regenta (kasnijeg kralja) Georgea IV nametnuli su novi stil u odevanju – odelo mora savršeno pratiti liniju tela.

Napoleon je, barem što se mode tiče, donio internacionalizam. Na svojoj krunidbi za cara predstavio je novi aristokratski detalj – kravatu.

Haljine od laganih materijala nisu bile prikladne za hladno zimsko razdoblje. Kako su haljine obično imale kratke rukave, počele su se nositi dugačke rukavice. Pošto su te haljine u odnosu na barokne bile gotovo minimalističke, u modu je uvedena ručna torbica za sve sitne stvarčice koje dami trebaju, a više ih ne može staviti u jedan od nabora haljine kao dotad, ili pustiti da neprimetno visi niz odeću.

Na nogama su se nosile ravne cipele koje su se vezale satenskim vrpcama oko gležnja. Takve cipele nosile su se još za baroka. Bile su vrlo krhke i kratkog veka. Ljudi osamnaestog veka još su obožavali maramicu, kao dekorativni rekvizit, te mnoštvo cveća, posebno u kosi. Ako se nije moglo nabaviti sveže, onda su stavljali veštačko. Najpoznatije radionice takvog veštačkog cveća bile su u blizini Venecije.